Oh, kako je to teško razmišljati stešnjen izmeđ’ četiri uska zida. Nekako te pritiskuju, nekako ti uze misli, ne daju maha. Tamo, na širokoj, prostranoj poljani, pokrivenoj snegom ili cvećem, životom ili mrtvilom, tamo se tvoj duh rasipa, tvoje misli razvejavaju kao kolutovi dima koji se, dižući se, penju i gube. Ili streme do dalekog horizonta, prelazeći sa predmeta na predmet, tako hitro, tako brzo, da ni najnoviji sekundni fotografski aparati ne bi bili kadri da im konture obeleže. Kao ono talasići, kad se krenu iz one sredine gde si kamičak spustio, pa se šire, razlaze i razlaze, dok ne naiđu na obalu, te zastanu, razbiju se i gube se... U prirodi je ta obala najudaljeniji horizont.
Moj su horizont – četiri zida!
Jeste li osećali koji put uzak prostor za mišljenje? Ono čovek i u malenoj, zdravoj sobi pravilno diše, kao i u prostranoj i visokoj sali, ali setite se kako vam izgleda da lakše dišete ovamo nego tamo.
I prema tome vi, mislite ja nisam mogao ni o čemu da razmišljam? Čini vam se. Ima misli koje ne zahtevaju prostran horizont. Mislio sam o mojoj ljubavi.
O ljubavi možete misliti ma kako da je uska soba.
Vi koji niste voleli, za vas i nema ljubavi. Vi koji niste videli njen osmejak, vi nećete nikad ni voleti. Nemojte mi zameriti kad u pesmama pevam raj i blaženstvo, jer vi ne poznajte taj osmeh! Njen me je osmeh naučio da pišem pesme, a pesme – pesme su me dovele u apsu!
